Potraga...
Ljubav... Nekako svi zivimo u ubedjenju da znamo sta je cak iako je nikad nismo iskusili.Od malena su me ucili da cu onog casa kada ugledam ljubav svog zivota dobiti blagu srcanu aritmiju,da ce mi kolena zaklecati a obrazi poceti da gore.To je taj magicni trenutak,najbitniji u nasem zivotu zapravo.Ljubav uvek dolazi na velika vrata,pracena burom osecanja.Kada sretnemo TU osobu,vreme nakratko stane,svet se krece u slowmoationu i svaki tren je pracen muzikom sinfonijskog orkestra.I to se ili desi ili ne.Nema sanse da je ne prepoznate. Vremenom,usled brojnih iskustava i prilicno bolnih i otreznjujucih lekcija,javilo mi se pitanje...Sta ako ljubav dodje i ode nezapazeno? Bilo ih je par..Trojica,cetvorica...za koje sam pomislila:to je TO!I jos mnogo vise njih sa kojima sam kratila vreme.Mislim,ok,kapiram da cu svom princu biti draza kao cedna princeza,ali devojka ne moze dugo sama.A njega nema pa nema. Pitam se u cemu je stos?Izlazim redovno od trinaeste godine.Redovno gledam Sex i grad.Ne jedem ugljene hidrate.Imam usne poput same Andjeline.Gde je on??? Mozda...Mozda sam ga,okupirana alfa muzjacima sa kojima sam vodila bitku i koji su nada mnom sprovodili lukave i podlo smisljene taktike,jednostavno propustila?Mozda je ostao negde,daleko od mog vidokruga,negde gde ni jedno moje culo nije uspelo da registruje njegovo postojanje.Mozda je to-to?Tuto finito.Bio,video i rekao:No,thanks!Mozda sam zauvek izgubila sansu da budem srecna?A mozda mi to nikad nije bilo ni sudjeno... Lezim pored Urosha.Rano je jutro i moram da zovem taxi.Gde mi je brus?Pogled u ogledalo.Kosa neopisiva,svi ce znati sta sam radila.Ok,moglo bi se reci da sam 'nemoralna devojka'.Uros i ja smo vec oko godinu dana nesto kao fuck buddies.Izlazimo zajedno,gledamo filmove zajedno,ogovaramo..I,da,spavamo zajedno.So what? Kad dodjem kuci od njega,zaspim kao zaklana,umesto da se prevrcem po krevetu uz brojna pitanja i uzdahe.Taj osecaj sigurnosti mi bas prija.I znam da ce me posle sexa zvati.Uros UVEK zove.I zasmejava me.Voli moju guzu.Cak su mu se svidele i moje nove sandale.Da,da..On se razume u modu.Kad putuje negde,uvek mi podnosi blagovremeni update.I voli da se ljubi. Ustajem iz kreveta,a on me vuce nazad.Ljubimo se.Pokriva me carsafom.Toplina prolazi kroz celu mene. Kasnije u taxiu,gledam Beograd kako se budi.Normalni i posteni ljudi idu na posao,a oni drugi kuci na spavanje.Volim Beograd.A pitam se vlim li i njega?Moze li ljubav doci tiho i neprimetno?Moze li me zeznuti tako da se na nju ne pripremim?I gde je bilo klecanje kolena? Covek je samozivo bice.I nadasve,sujetno.Voli sve sto je sam stvorio i sagradio.Tako je i u vezama.U neke ulazemo mnogo,bez vecih rezultata.U neke ne ulazemo nista,ocekujuci odmah epohalne dogadjaje.A u neke ulazemo ne ocekujuci nista.Onda nam zivot samo odjednom,nenadano,dostavi plodove tog ulaganja.I onda se osecate kao kad pronadjete davno zaboravljenih 100 eura u dzepu kaputa. Da li je ljubav dar ili plod rada?Pada li sa neba ili je mi stvaramo i gradimo kao kucu?Ima li ljubavi bez filmskih elemenata ili su bas oni ono sto je karakterise i izdvaja? Javicu vam kad saznam....
Čestitamo!
Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.co.yu i možete početi sa blogovanjem.